Ови празници, Оци, Материце и Детињци су породични празници; тада се спрема свечани и то обавезно посни ручак, ( време је Божићног поста), а око трпезе се окупља цела трпеза. Ови празници јачају по- родични склад или га поправљају тамо где је нарушен. Доприносе да се деца и родитељи боље разумеју, поштују и уважавају, што је основ здраве и чврсте породице. Породица није само „основна ћелија друштва“, како се некада говорило, него темељ државе и Цркве.
ДЕТИЊЦИ се славе на три недеље пред Божић. Тога дана, рано ујутро, одрасли вежу своју или туђу децу неким кончићем или машном за столицу или за сто. Овако се везују и мајке на Материце и оци на Оце. То везивање има символично и вишеструко значење. Најпре, сам чин везивања означава чврсту везу (свезу) између родитеља и деце, као и између супружника. Затим, представља мир, слогу и поштовање свих чланова породице, као и међусобно помагање и ослањање једних на друге у добру и у злу. Везивање нас подсећа и на везе љубави Божје којима смо нераскидиво везани. Сам чин везивања ника- ко не значи надмоћ или владавину, већ му смисао треба потражити у давно изгубљеној и заборављеној речи „врв“, од које потиче реч врвца, односно врпца. То може изгледати као страна реч, док се не сетимо пупчане врпце. То је врпца од које зависи живот. Децу одвезују онда кад се она сама символично „откупе“ неким ситним поклоном који сама направе или купе. Ово упућује на штедњу, поштовање стеченог и поштено зарађеног, а ствара осећај одговорности код деце, која се навикавају да и она дају, а не само да примају. Сама деца треба да штеде и тако прикупе новац којим ће набавити неки малени дар, част, како се некада говорило, и тако часте, односно дарују онога ко их „одреши“.
