Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, Славопој Христу без умора, смрт без жаљења.
Владика Николај Велимировић
Јерођакон Силуан, сабрат манастира Григоријат на Светој Гори, богослужио је 6. фебруара 2022. године у Храму Св. Симеона Мироточивог на Новом Београду. Након недељне литургије, у парохијском дому је организован разговор верника са светогорским монахом, домаћин је био протојереј-ставрофор Радич Радичевић.
Имали смо част и ретку привилегију да чујемо казивање оца Силуана. Било је прича о разним темама које су интересовале велики број верника: од свакодневних проблема савремног друштва до живота монаха на Светој Гори, а потом и разјашњења појма јуродивости. Нажалост, није било довољно времена за широк спектар тема и дилема, стога смо замолили оца Силуана за кратак разговор и конкретне поруке младим људима.
За младе људе је најбитније да имају поткрепљење! Ја не волим ту реч самоуверење, самопуздање. Јесу то лепе речи, али ми не звуче хришћански. Адекватније би било богопознање, богоуверење. Ми имамо самопоуздање само ако верујемо у Христа – који је жив, који је васкрсао и увек је са нама, на свакој служби, на свакој литургији. У нашој души после крштења, Господ је са нама, у нама, у Духу Светом. Ми на Светој Гори не причамо много и не понављамо стално да је Господ са нама. То се тамо осећа, то се подразумева.
Не уздајмо се само у себе него: уздајмо се у себе, али само уколико је и Христос са нама – јер без Христа не можемо ништа! Господ нас зове да користимо његову неисцрпну љубав. То је порука за младе људе, али и за све нас: да не жалимо себе, да не затварамо себе.
Дакле, отворимо се према Христу, али и према ближњима. Једноставно, ујутру кад се пробудимо, не морамо одмах да узимамо телефон него дајте да изговоримо неколико молитава: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!
Посветимо прве тренутке ума и разума – Христу. Најлепше нешто што може да нам се деси ујутру је да се помолимо, а Христос једва чека да га зовемо. Ето, то је порука. Уздигнутог чела, са Христом, не плашећи се, него уздајући се у Христа и са вером! Христоверност, христопоуздање – то је наша нада, то је наша радост.
