Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе
Јован 20, 19-31. Зач. 65.
Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране вера и послушност. Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку?
Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку? Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист. Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже. Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора. Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини. Кад вера нема сумњу за суседа, онда је душа човекова спокојна и снажна, а лице ведро.
...Унутрашњи смисао данашњег јеванђеља тиче се унутрашње драме душе човекове. Ко жели, да се васкрсли и живи Господ јави Духом Божјим у души његовој, тај мора затворити и закључати одају душе своје, да је сачува од навале спољашњега, телеснога света. («Подражавај мудрости пчела: оне кад виде рој оса да лети око њих остају унутра у кошни- ци, и тако избегавају повреду од нападача».Митрополит Теолипт Добротољубие.) Исто као што су се апостоли закључали од крвожедних и материјалистичних Јевреја. Јевреји представљају, по унутрашњем смислу, чулност и материјализам. Тако ревносно чуваној души под кључем јавиће се Господ у слави. Јавиће се красни Женик мудрој невести Својој. Када се пак Господ јави, страх од спољашњег света ишчезнуће, и мир ће испунити душу. Но не само мир. Господ је увек доносилац многих дарова одједанпут; дарујући мир Он дарује у исто време и радост, и силу, и храброст; Он утврђује веру; Он појачава живот. Но и кад нам се Господ јави, и донесе нам све ове драгоцене дарове, ипак остаје сумња у неком куту наше душе. Тај кут представља невернога Тому. Да би и тај кут осветлили и загрејали благодаћу Духа Господњега, ми треба да будемо истрајни у молитви Господу, и стрпљиви у чекању, не престајући да будемо душом затворени и закључани од спољашњег света, од телесних жеља и прохтева. Тада ће се човекољубиви Господ смиловати на нас, и учинити нам по молитви. И поново ће се јавити и Својим благодатним присуством осветлити и последњи мрачни кут наше душе. Тада, и само тада, ми ћемо се моћи назвати живим душама и по благодати синовима Божјим. А све то због заслуга Господа и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
(ОМИЛИЈЕ, Св. Владика Николај Велимировић)
ПОГЛЕДАЈТЕ ГАЛЕРИЈУ ФОТОГРАФИЈА:
{gallery}Tominanedelja2015{/gallery}